Napisan kao da ga nije obicna Ijudska ruka stvorila, "Haereticus" s lakocom prolazi kroz misticne pejzaze Evrope sesnaestog veka, na samom pocetku moderne civilizacije. Najslozeniji filozofski problemi i teoloske rasprave onog vremena postaju nam pitki i bliski, bas kao da smo u njima i sami ucestvovali. Tolike (poznate i nepoznate, stvarne i izmisljene) licnosti sa evropskih dvorova, univerziteta, trgova i lomaca ulaze direktno u nas zivot, u nas svet i u nasa cula. Neizbrojiv indeks gradova, ulica, tvrdjava, hramova, blagih mediteranskih i ostrih kontinentalnih pejzaza osecamo kao oduvek poznate, kao da smo vec boravili na svim tim me- stima, ko zna kako i kada... I kao sto je Djordano Bruno, pre vise od cetiri veka, pokusavao da uspostavi novu svetsku religiju (na raskrsnici Firence i Egipta, na temeljima drevnih znanja zapadnjacke magije i istocnjackog hermetizma), tako i njegov umetnicki sabrat i knjizevni biograf Miodrag Jankovic, pokusava nesto slicno. On podjednako smelo i uspesno zaobilazi opsta mesta i davno prihvacene konvencije, predstavljajuci nam nove istine o starim stvarima, uspostavljajuci tako nov duhovni poredak u necemu naizgled odavno zavrsenom, proslom, dovrsenom. Bruno i njegov pisac zajednicki, hrabro iskusavaju zvanicnu istoriju i u sumnju dovode sve one zvanicne, nepromenljive, zamrznute, "nepobitno utvrdjene istine" o smislu zivota, prirodi spasenja, poreklu i sudbini coveka. Iako se cesto ne slazu, njih dvojica uvek postavljaju pred nas ona prava, provokativna pitanja na sve Ijudske, andjeoske i bozanske teme. (iz recenzije)