Pesnici u dobrim vremenima slute zla, a u zlim dobra vremena. Iako im vulgarni utilitaristi pripisuju zivotnu nesposobnost, oni ispisuju i tumace znake vremena, sanjaju snove o slobodi, o moci i nemoci; strahuju pred iskusenjima smrti, kazuju o nasilju i, bez obzira na relativnu autonomnost govora s estetskom funkcijom, svesno ili nesvesno, svoja dela lisavaju moralne komponente. Polaznu osnovu pri bilo kakvom saznavanju knjizevnoumetnickog dela svakako treba da predstavlja Kantovo shvatanje lepote kao subjektivne nuznosti, na sta valja nadovezati i glediste, koje ni Hegelu nije bilo strano, da svrha umetnosti nije izvan same umetnosti. U knjizi Znaci vremena se relativizuju gledista o vanknjizevnim ciljevima i moralnim komponentama knjizevnih dela, o utilitarnom karakteru umetnosti i odlucno odbacuje heteronomno nacelo najviseg dobra. Posebna paznja obracena je na drustvene mehanizme kontrole umetnosti, u sta spadaju i neki oblici manipulisanja avangardnom umetnoscu, kao i aksiologiju najviseg dobra kojom se bave totalitarni rezimi, svaki na svoj nacin i na Istoku i na Zapadu.