..".U cekaonici u Palmoticevoj sudaram se sa Spomenkom. Iscmakale smo se, a zatim je krenula prica, pocevsi od onog leta u Canju... Nisam znala da je i ona u medjuvremenu postala narkos, da je osudjivana i da se leci, bas kao i ja. Bilo je zaista neverovatno sto se nikad dosad nismo srele. Kao i nekad, tvrdoglavo je terala po svome. - Boze moj Zasto ne bismo, ponekad, samo mudro Malo sita ili po pet crta. Nikako da se opet navucemo Pametne nikad ne provaljuju - bila je uporna. - Ih, otkud to moze? - Zasto da ne? Da mi sizne keva, znam neke matorce. Novinari, glumci, slikari, ljudi nisu budale, bodu se godinama, niko ne zna, a uvek su na pet, sest crta najvise. - A kad to prestane da bude dovoljno? - Onda se napiju. Ma sta ti je, ne prestane. Pametni mudro postupaju. Ko je nama kriv sto smo nezajazljive? - Ne sviraj, Spomenka, za male pare Meni je lakse da prestanem, jednom zauvek. Nisam jak karakter, da mogu pomalo, pametno da se fiksam. To su budalastine. Ko ti je napunio glavu tim glupostima? Zasto dolazis na lecenje, ako vec nisi odlucila da se spustis?"