Tebi pisem, Lave Tolstoju, Dugo sam cekala. Bojala sam se. Ne da ti pisem. Ti vec godinama bdis nada mnom i ja se ne plasim tvoga prisustva niti suda. Bojim se onoga sto imam da kazem. Mada ti to vec znas ... Umesto da ti pisem, vise bih volela da ti satima pricam kako sam srecna dok citam, kako sam radosna pred blistavom fizickom tacnoscu pojedinosti koje opazas, kako osecam da sam sa tobom tamo negde, u nekom mitskom svetu koji se zove Rusija. Zadivljena, htela bih da ti kazem: ah priguseni plac kneginjice Marije, ah stari grof Rostov koji plese rusku igru "Danila Kuper," ah lov na vukove u sumama na imanju u Otradnom, ah Natasini brkovi napravljeni izgorelim zapusacem, ah cika Sergejev poseceni prst, ah Pedjina smrt i zalopojka Denisova, ah tuzni i velicanstveni glas uskopljenoga sarca koji prica zivotinjama u oboru o svome zivotu. I ti bi bio tu, i ja bih bila tu, i pili bismo caj na terasi, ti zadovoljni pisac i ja odusevljena citateljka. I spustilo bi se vece. A mi bi smo jos razgovarali. I zivot bi bio jednostavan...