Ubrzano i nervozno ispisivao je treci stalez svoje deklaracije o bratstvu i jednakosti svih ljudi na zemlji, bez obzira na jezik, rasu, poreklo i veru, ubeden da je svojim primerom dokazao da je taj cilj ostvariv. Zanet i euforican, burzuj nije primecivao kako se tekom vremena te njegove deklaracije pretvaraju u nove svete knjige, a njegovi prvaci i glasnogovornici, koje je on smatrao samo prvim medu jednakima, u nove svece. Priroda odnosa medu ljudima, bozanska potreba postojanja voda, ostala je duboka i mirna u tamnim dubinama promisli, nezatalasana i nedodirnuta zapenjenom zurbom novog zivota. (...) Staljin nije postao vodja. Postao je uzurpator vlasti. I onog trenutka kad je sve konce vlasti drzao u svojim rukama, on je posedovao svest o tome da jos uvek nije voda kakav je drzavi potreban, kome ce narod verovati i za kojim ce ici. Da bi to postao, morao je da unisti sve Lenjinove saborce i saradnike koji su uzivaii veci ugled od njega i koji su, kadgod su hteli, mogli da pobune deo naroda. I Staljin je ucinio ono sto je morao. Ma kako to cudno zvucalo, Lenjin je svojom smrcu osudio na smrt i hiljade svojih istaknutih saboraca. Kao kakav faraon svoje ministre, konkubine i poslugu, Lenjin je svoje saradnike uzidao zive u svoju grobnicu.