Milutin Petrovic zahteva da se stvaranje uvek iznova potvrdjuje kao bezuslovno prevazilazenje stvorenoga i njegova imanentna kritika.Takvo stvaranje podrazumeva svojevrsnu askezu, koja pada u od kad se ispituje njegov odnos prema vestini i prema jeziku. Iz te askeze poticu njegov izbor i njegova osobenost. Da bi se dobilo nesto, treba uloziti sve. No da bi se stvorilo nesto doista novo, ne sme se ulagati nista naliktudjoj imovini. Na cemu se temelji tolika strogost? Po jednom misljenju koje nije sasvim usamljeno, bilo bi to neograniceno poverenje u moc red. To zvud dovoljno poznato da bi tu moralo biti neke istine, primenjive na mnoge pesnike, samo ne, reklo bi se, na Milutina Petrovica. Njega nesto drugo dni jedinstvenim. Jeste poverenje, i jeste neograniceno, ali ce to zacelo pre biti poverenje u ono sto ostaje izvan domasaja red, sto ne podleze ni igri ni prevari, i sto jednostavno nazivamo neizrecivim. Biblioteka REC I MISAO fototipsko izdanje